Moje dete laže

Moje dete laže – šta da radim? Naročito mlađa deca su poznata po svojoj iskrenosti, preslatki su u tome ali pre ili kasnije počinju servirati male prevare roditeljima, izvrtati istinu i pričati priče koje su nebitne. Ali to nije nužno razlog za zabrinutost, ali igranje sa istinom je deo detetovog razvoja.

Stvarnost i fantazija – deca je mešaju

Većina dece meša stvarnost i fantaziju do druge, treće godine. Oni pričaju stvari koje ne mogu biti istinite, izmišljaju priče. U ovom dobu, međutim, deca nisu potpuno svesna da lažu. Tek kada deca imaju oko četiri, pet godina, mogu da razlikuju istinu od laži. Imaju neobuzdanu maštu i još uvek nistu baš dobri u razlikovanju mašte od stvarnosti. Oni izmišljaju priče ili puno preteruju. To odrasli često pogrešno shvate kao laganje. Međutim, deca čvrsto veruju da je istina ono što govore.
A laganje ili zavaravanje roditelja zahteva strateško razmišljanje, pa je to i znak inteligencije. Pored toga, savest mora biti razvijena do te mere da dete može da odluči, u zavisnosti od situacije, šta je ispravno, a šta pogrešno a to je, složite ćete se, jako teško za njih.

Zašto deca lažu?

Mlađa deca posebno žele i moraju da testiraju svoje granice. Na kraju, zabavno je i smišljati lica i saznati da li ih mama i tata uzimaju za ozbiljno. A takve laži su takođe bezopasne, smatraju stručnjaci za odrastanje i vaspitanje.

Laganje je, s druge strane, daleko složenije. Međutim, često se iza detetove laži obično krije strah ili čak kažnjavanje. Na primer, ako se igračka pokvari, često je krivo drugo dete. Pritisak za uspeh i prekomerni zahtevi takođe vode lažima. Ako se dete plaši da neće ispuniti očekivanja svojih roditelja, možda će početi da izmišlja uspehe ili da se poboljšava.

Odanost je takođe razlog za mnogu decu da lažu. Na kraju, nikada ne bi izdali svog najboljeg prijatelja koji je slučajno razbio maminu omiljenu vazu dok se igrao.

Stid takođe može biti motivator za laž. Ako se dete, na primer, stidi siromaštva svojih roditelja, hvali se igračkama koje porodica zapravo ne može priuštiti.

Ako dete nikada ne može da prizna grešku i kriviti druge što je češće moguće, roditelji treba da pitaju da li reaguju preoštro. Svi greše. Dete koje se plaši oštrih kazni veća je verovatnoća da će lagati nego dete koje se oseća prihvaćeno i shvaćeno. Iz straha da će biti uhvaćeno, dete će naučiti da vara još bolje.

Kažnjavanje i prekor nikada ne bi trebalo da budu odgovor na laž, već samo dete dovodi do toga da sledeći put ponovo izvrće istinu ili čak ćuti. Mnogo je važnije otkriti razlog laži i to se najbolje postiže empatičnim razgovorom.

Roditelji treba da daju primer

Moje dete laže. Naravno, mi roditelji želimo da naša deca budu uvek otvorena i iskrena prema nama, ali moramo sami da dajemo primer. Naša deca će to gledati samo kada budemo autentični i iskreni. Ako i sami stalno težimo da preterujemo i izvrćemo istinu u svoju korist, dete će se isto ponašati. Trebalo bi da mi roditelji priznamo svoju grešku pred detetom i mu pokažemo da to priznanje nije ništa strašno i de se sve može rešiti.

Međutim, ako dete neprestano laže i ne može ga se naučiti razgovorom sa roditeljima, možda će biti preporučljiva stručna pomoć. Psiholozi ili porodična savetovališta u ovom trenutku mogu pomoći i pružiti podršku kako bi se izvukli iz začaranog kruga pre nego što se pojave ozbiljni problemi.

Pratite nas i na instagramu i facebooku